српски

english


Софија Јоаниду

Византијска философија

стране: 191-196

Извод

Византијска црквена музика, која је традиционална, званична музика Грчке православне Цркве, карактерише се, бар што се тиче њене унутарње суштине, једноставношћу или ослобоћеношћу непотребне сложености, и чистотом без трунке било чега чулног, разметљивог, неискреног, као и непревазићеном снагом и духовношћу. Што се тиче њеног спољног облика или техничког аспекта, њу карактерише чињеница да је потпуно вокална, без употребе инструмената, да је монофона, то-јест, да употребљава мелодије за један глас.

Да ове особине карактеришу византијску црквену музику, и како то чине, постаће јасно у току излагања, нарочито када будем објаснио њену улогу и начин извођења.

Циљ ове музике није да истиче сјајне гласове певача, или да забавља паству, или да изазове естетско задовољство. Тачно је да певачи који изводе ову музику морају имати добре гласове а певање мора бити добро изведено и пријатно за слушање. Мећутим, добри гласови и добро извоћење нису у овој музици неки циљ за себе; а ни задовољство које она даје не представља за њу врхунац коме се тежи намерно, него нешто успутно, а затим, овој музици није смисао само естетско задовољство, него нешто много богатије и узвишеније. Циљ византијске црквене музике је духовни. Ова музика је на првом месту средство богослужења и обожавања; а на другом месту је средство за сопствено самоусавршавање, за испољавање и неговање човекових виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од његових нижих, непожељних мисли и осећања.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф