српски

english


Велимир Хаџи Арсић

Диркемово схватање друштва

стране: 32-39

Апстракт

У предговору нашег есеја, ми смо нагласили да Диркемова религијска социологија има претензије да, решавајући битна питања индивидуе и друштву „у духу социолошком”, отвори нов пут науци о човеку. Видећи у религији праузрок целокупне људске културе и цивилизације, она жели да створи једно комплетно, опште социолошко објашњење живота човека и друштва, да постане једна социолошка философија његова, никла из религије, схваћене и објашњене на Диркемовски начин. Ми смо покушали у нашем есеју да јасно подвучемо многобројне тешкоће, која оваква религијска социологија не може да уклони са пута ка остварењу њеног циља. На нашим читаоцима је да даду свој одговор на питање, да ли је Диркемово схватање и социолошко решење разматраних проблема задовољавајуће или не. Што се, пак, нас лично тиче, ми — не поричући могућност да је, и оваквим својим схватањем религијског проблема, Диркем допринео његовом правилнијем разјашњењу, ипак на горње питање можемо дати само одречан одговор.

Диркем је у праву када каже да је религија вечна и да као таква она не може бити заснована на илузијама и лажима. Напротив, она се темељи на једном стварном искуству. Он зато и одбацу је анимистичко и натуралистичко схватање религије као незадовољавајуће. Међутим, када наш аутор покушава да објасни природу тог, по њему, стварног искуства на коме почива религија, оно се претвара у један делиријум колектива. На тај начин, и по Диркемовом социолошком објашњењу постанка религије, она је заснована на френезији људске масе, дакле на нездравости духа. Чим та френезија прође, извор религије ишчезава. А овакво схватање тога извора је далеко илузорније, него што су схватања анимизма и натурализма, које наш аутор енергично одбацује као лажна. Иако, под притиском чињеничног стања — као, уосталом, и његов учитељ Конт — Диркем уочава и не пориче огромну, незамениву и вечну важност религије у животу индивидуе и друштва, његов покушај да темељ те религије нађе у делиријуму масе, уствари, своди религију на једну обману и лаж. А самим тим, он је разара. Како је, мећутим, по њему, религија мајка и етике, и права, и науке и свих других социјалних феномена као начина мишљења, осећања и делања друштва као супер-индивидуалног бића sui generis — онда су и сва друга социолошка објашњења ових феномена без икакве научне и логичке вредности.

Даље, религијска социологија нашега аутора готово сасвим игнорише улогу индивидуе у формирању социјалних феномена што се не може оправдати никаквим научним чињеницама. Борећи се против психолошког објашњења религије и других социјалних феномена, Диркем је отишао у другу крајност: он је практично. порекао сваки индивидуални утицај на ток индивидуалног и социјалног човековог живота. Самим тим, он није био у стању да да једно задовољавајуће објашњење правилних узајамних односа индивидуе и друштва. Његово схватање о понору који их дели, онемогућило је свако правилно прелажење индивидуалног у колективно и колективног у индивидуално. Отуда је и његово схватање личне религије јако конфузно и нелогично. Ако свему овоме додамо и Диркемово фантастично, нелогично и ненаучно схватање закона стваралачке асоцијације у неорганском, органском, психичком и социјалном збивању, онда ће нам бити потпуно јасно да је Диркемова религијска социологија далеко од тога да пружи задовољавајуће научно објашњење света и човека „у социолошком духу“. Напротив, она се јасно показује као неубедљива, априористичка метафизичка концепција, мада нам је њен творац, у више махова, обећао и тврдио да се у своме решавању постављеног проблема никако неће служити априоризмом и метафизиком. И Диркемов покушај, дакле, као и покушај његовог инспиратора и учитеља Конта, да на науци — на позитивном знању — заснује религију, остао је безуспешан. И сви покушаји потпуне лаицизације и обезбожења религије, без које је социјални живот немогућ, остали су потпуно безуспешни за све време од Француске револуције до данас. Мећутим, религија је и дан-данас, по признању и самих њених противника, животна потреба савременог друштва.

Анализирајући Диркемово најглавније дело „Елементарне форме верског живота”, у коме је он, систематски изложио своју религијску социологију, E. W. Mayer каже: „Не може се порећи да се у књизи примећује нешто од романтичарског рационализма, чији је типични представник Декарт, и који из једног или два принципа, са запањујућом извесношћу и елеганцијом, конструише једну у небо штрчећу зграду, обиман систем, коме вешто придодаје пуно појединачних чињеница“. Али, по речима овог истог писца, из поменутог Диркемовог дела говори само „један псевдоапологет религије” (лажни бранилац религије).

Извод

У уводу нашег есеја видели смо да је религија за Диркема клица свих других социјалних институција. Категорије мисли, scil. наука; магија, из које је произишла уметност — вештина; морал и закони — рођени су из религије. Чак и економска активност није без извесне везе са религијом. Све ове људске институције, као што смо видели, не могу бити засноване на заблуди или на лажи. Доследно овом „битном постулату“ Диркемове социологије, и религија која је еминентно социјална ствар, може имати за основу само стварност. А ми знамо да стварност на којој је заснована религија — а, према томе, и све друге социјалне институције које временом, такорећи, проистичу из религије — јесте једно „специфично искуство”, која је нешто вечно у њој. Да би дошли до ове стварности, да би познали њену природу, ми морамо проучити њене многобројне манифестације — социјалне феномене или факта — употребљавајући посебни метод. Ми знамо да супстрат ових феномена или факата није индивидуални разум. Њихово социолошко објашњење је условљено Диркемовом концепцијом друштва или социјалне средине. Та средина, то друштво је творац религије и осталих социјалних институција, које су у почетку биле само „различити аспекти религијског живота“.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф