У току Првог светског рата са простора Србије и Црне Горе, уз стотине хиљада припадника српског народа и неколико стотина свештеника и свештеномонаха, страдали су и архијереји и то на различите начине: убијени, интернирани и протерани у избеглиштво. У раду се прегледно приказује страдање архијереја од аустроугарског и бугарског окупатора.

Архијереји чије је страдање описано су: Митрополит Србије Димитрије (Павловић) (1905–1920), Митрополит скопски Викентије (Крџић) (1905–1915), Митрополит пећки Гаврило (Дожић) (1913–1920), Епископ нишки Доситеј (Васић) (1913–1933), Епископ шабачки Сергије (Георгијевић) (1905–1919), Епископ велешко- дебарски Варнава (Росић) (1913–1920) и умировљени Митрополит рашко- призренски Нићифор (Перић) (1901–1911).