О ономе што се засигурно може сматрати највећим открићем библијских рукописа откако је Тишендорф [Tischendorf] открио Синајски Кодекс [лат. Codex Sinaiticus] 1844. године, писано је у Тајмсу [The Times] од 19. новембра 1931. Група папируса, вероватно из Фајумског округа у Египту, коју је од египатских препродаваца купио господин Алфред Честер Бити [Alfred Chester Beatty], показали су се као делови дванаест различитих рукописа, од којих осам садржи делове Старог Завета на грчком, три садрже делове Новог Завета, а преостали рукопис делове Књиге Енохове и хришћанску омилију. Већина папируса потиче из трећег века. Од три новозаветна папируса један садржи тридесет листова Јеванђеља и Дела апостолских, други десет листова Павлових Посланица, а трећи десет листова из Откривења. Папируси су, без сумње, остаци копије Светог Писма која је била у власништву неке древне хришћанске цркве или манастира.