У периоду тридесетих година двадесетог века, на светосавском култу који се простире кроз читаву нашу историју, гради се и утврђује идеја светосавља као свеобухватна идеја и искуство православља код Срба. Трагајући за целокупним светосавским наслеђем, српска богословска, али и световна елита, се бави студиозном анализом шта све светосавље укључује и обједињује у себе. Сусрет светосавља са тадашњим политичким, друштвеним и културним струјањима имао је за последицу, да се у светосавље учитају одређене тенденције и разматрања, које смо дефинисали као фундаменталистичке и рационалистичке. Наравно, ове тенденције су наишле на оштре критике тадашње богословске и световне интелигенције, која је у идеји светосавља видела један препородитељски пут православља и трагање за једном идентитетском бити не само код Срба, већ и на помесном нивоу.