Татијан Сиријац је на више начина важан за разумевање путева којим се кретало богословље ране Цркве. Његов апологетски рад се методолошки разликовао од других апологета његовог доба. Док су Јустин, Атинагора, Климент, Мелитон и други, покушавали да покажу како је хришћанство прихватљиво Грцима, Татјан жели да покаже његову надмоћ. Његов Дијатесарон му је обезбедио трајно и поштовано место у сећању Цркава Истока. Са друге стране, његов енкратизам, као и специфична схватања о Логосу, души и месту Старог Завета у хришћанском предању, сврставају га међу јеретике. Због тога анализа његових схватања представља неопходни елеменат разумевања развојних путева древног богословља.