српски

english


Предраг Драгутиновић

Jörg Frey, Theology and History in the Fourth Gospel. Tradition and Narration

стране: 292-295

Извод

Јорг Фреј, професор Новога Завета на Теолошком факултету у Цириху и један од водећих стручњака за Еванђеље по Јовану и јовановске списе уопште, недавно је новозаветну науку обогатио још једном запаженом студијом која представља прерађену верзију предавања која је држао у јануару 2018. на Универзитету Јејл у оквиру циклуса Yale Shaffer Lectures. Професор Фреј се у својој књизи фокусира на кључно питање на пољу истраживања Еванђеља по Јовану, а оно се тиче односа историје и теологије у овом тексту. У оквиру проучавања Еванђеља по Јовану често се срећу непомирљиво поларизоване позиције: с једне стране, постоје истраживачи који овом Еванђељу одричу историјску валидност, читајући га искључиво као теолошки наратив који не нуди релевантан историјски ма теријал; с друге стране, многи научници виде у Еванђељу по Јовану поуздан историјски извештај, који потом на различите начине хармонизују са синоптичким материјалима. Аутор књиге о којој је реч надовезује се на поменуту дебату и нуди један избалансиран приступ тексту Еванђеља. Већ из самог наслова књиге о којој је реч јасно да је полазна тачка читања Еванђеља теологија (или како сам аутор често наглашава: христологија), која је међутим уско повезана са историјом. Еванђелска прича почива на два нивоа: први је ниво исприповедане приче о оваплоћеном Исусу (засноване на старијим, Еванђелисти доступним историјским традицијама), а други је ниво нарације, односно приповедање приче актуелним реципијентима (заснован на теолошким рефлексијама које одражавају актуелне теме јовановске заједнице). Еванђеље је дакле једна теолошки интерпретирана историја која има за циљ да читаоце води ка дубљем и истинском познању идентитета Исуса Христа. Оно се првенствено чита као не као компилација нама недоступних извора према којима се Еванђелист односи хиперкреативно, већ као кохерентна наративна целина, коју на окупу држи густа мрежа метафора (стр. 10). Кључно питање свакако остаје питање теологије и историје, традиције и нарације. Оно се може разложити на низ потпитања: „Да ли их можемо раздвојити и одредити шта је историјски истинито, а шта је само интерпретација или теологија? Или су они повезани у готово нераздвојно јединство, тако што су увиди и страхови заједнице реципијената унесени у нарацију Исуса историје, и сходно томе је оваплоћени Исус приказан у светлу каснијих христолошких схватања као божанско биће? Ако је то тако, која је функција стапања хоризоната која ово Еванђеље и његов приказ Исуса историје чини тако јединственим међу Еванђељима“ (стр. 9).