У раду анализирамо процес реконтекстуализације Писма у поезији Т. С. Елиота у светлу песникових естетских и духовних идеала. Библијске алузије у Елиотовој поезији посматрамо као вид тумачења и актуализације библијских текстова у поетском дискурсу 20. века. Фокусирамо се притом на Пусту земљу као врхунац песниковог трагања за личним и друштвеним интегритетом, при чему Библија представља један од мноштва гласова духовног наслеђа којем се песник обраћа.