Аутор подузима егзегетичко- омилитичко тумачење наратива о Лазару Витанијском. Уочавање, анализу и разумевање битних аспеката тог одељка из Еванђеља по Јовану Гл. 11 омогућује примена комбинованог егзегетичког метода четири значења (подржаног имплементацијом интертекстуалног и интертестаментарног контекстуалног приступа), као и претпостављање евхаристијског телоса који, према једној од магистрала отачког богословља, одређује конституцију новог Ираиља (Цркве) у Исусу Христу. Након низа егзегетичких разматрања аутор издваја четири главне поруке које презентује тумачењем Јн. 11, 1–46 и 12, 1–3. Прво, радикално покајање и исповедање вере у љубави да Исус јесте Христос, Син Божији, отвара божанско дејство Исуса у прилог обновљења како људског бића тако људске заједнице. Друго, циљ делатности Исуса јесте да исцели и сабере народ Божији, у заметку као нови Израиљ, и да своје овце заокружи у заједницу око себе као Пастира који чува, објављује и врши вољу Оца. Треће, евхаристијски карактер новоуспостављане – новозаветне – заједнице битно је обележен благодарственим сабрањем верних у обедно- обредном служењу Исусу као Сину Божијем, Спаситељу. Четврто, аутор показује како Јован даје да уочимо три битна вида Исуса као личности: 1. Он је Бог — Исус није само Човек: у Јн. 11, 17–27 Исус полаже једно обећање које може испунити само прави Бог; 2. Он је Човек — Исус није само Бог: у Јн. 11, 27–38 Исус даје једно утешење које може извршити само прави Човек; 3. Исус није само Бог, Исус није само Човек, Он је — Богочовек: у Јн. 11, 38–44 и Јн. 12, 1–3 Исус даје једно (пред)испуњење обећања: то да смо деца Божија (Јн. 1, 12; 10, 34) која ће (вршећи вољу Оца у Сину) бити изузета смрти сабирајући се око Сина Божијег у Царству Очеве славе. У том есхатолошком правцу, првенствено типолошко- анагошки, аутор разумева и тумачи смисао поруке наратива о Лазару.