Потреба за физичким васпитањем у средњим школама јесте једна цивилизацијска и друштвена норма. Нормативни карактер почива на научно потврђеним бенефитима за биопсихосоцијални развој, здравље, друштвени живот, али и на чињеници да је потреба за физичком активношћу нешто апсолутно својствено људској природи. Бављење физичком активношћу поготову у сврху телесног здравља одувек је било део подвижничког предања Цркве, мада су се повремено појављивала учења страна изворном предању која су подвиг разумевала као борбу против тела и телесности. Истичући евхаристијски однос према телу као дару Божијем, покушаћу у овом раду да укажем како постоји реална и императивна потреба да се ученицима богословија обезбеди увођење редовне наставе физичког васпитања, поготово с обзиром на савремени начин живљења у ком преовладава провођење времена испред рачунара и у седећем положају.