Једна жива жила низ дланове се слила Подмећем под њу усне и шкољку – длан а из кладенца огласи се чаробница вила и пита: видиш ли лице своје, ноћ ил’ дан?

Пољупцем китим воду – грозд на камену С њом испијам злато сунца и плавет неба Осећам да судбина ми руку држи на рамену и пита ме: колико ти још времена треба?

А ја кажем: бршљан сам свит уз Божје стабло и путујем само да сазнам крај свога пута Овде жеђ тажим ко латица и ко суво тло Путујем јер беспућем ми душа још лута

А по небу и Сунце кружи као грабљивица Осећам како прашина сипи из свих ствари У кладенцу смеје се небо ал’ без мог лица Док се мени бисерна кап још на усни зари