Од дома душе своје палату сачини

за пребивалиште Христу и Цару свега (Еф. 3, 17),

потоцима суза својих, вапајима и ридајима,

приклоном колена и уздасима многим,

ако истински, о, монаше, желиш монахом бити!

Тако усамљен више ниси, јер са Царем сједињен си,

но осамљен јеси у односу на нас, к’о онај од нас удаљен,

те од целога света одељен, к’о савршени осамљеник.