српски

english


Владан Поповић

О нематеријалности света

стране: 59-76

Извод

Декарт је учио да је целокупно наше сазнање „унутрашње“ или како би се то рекло, урођено. Подсетимо се поново на то. Сазнање према томе можемо постићи на првом месту кроз разум и интуицију. Мишљење је акт „чистог ума“. Ја сам супстанција чија се суштина састоји само у мишљењу. С друге стране постоји материјални свет који не мисли, или нема способности да мисли, а постоји у простору. Бог постоји и уверава нас у егзистенцију спољног света, материјалног света, јер ми га опажамо а Бог као савршен не би нас варао у томе. Бог је у Декартовој философији потребан нарочито због тога што су ова два света, свет духа или ума и свет материје, те материје коју је Декарт узалуд покушавао да докаже да постоји, потпуно две различите супстанце које не могу имати икакве везе измећу себе нити ступати у икакав контакт. Наш ум не може да делује на материју а материја опет не може да утиче на ум. Покрети нашег тела су ствар Божије активности. Веза дакле постоји измећу ова два света као само чудо које Бог одржава. Учвршћујучи наше сазнање на што је могуће јачим основама Декарт је учио да нам долази „изнутра”. Сам Бог је „унутра” нашег ума и не дозвољава да живимо са лажним веровањима. Све наше идеје су менталне по природи. Разум је извор сазнања и стоји изнад чулног опажања. Наша свест или сазнање не долази дакле споља као резултат искуства, већ је „унутрашње”, искуство само може да га подстакне или извуче. Те наше унутрашње идеје јесу на првом месту Бог, затим наше Ја као мислеће биће, онда следују аксиоми математике, појмови о времену и простору, кретању, добру и злу.

УДК:

нема

преузми пдф