У току овог нашег разматрања потврдили смо више пута и видели како је догма о Св. Тројици израз, коначно, само вере и како се прима и коначно само може да прими вером. Осврћали смо се на то како структуру ове догме, као откривену истину, наша сазнајна моћ, чије границе анализирамо у оквирима логике, није у могућности да прихвати на начин како иначе прихвата све што уобичајено сазнајемо као предметну стварност. Међутим, сазнајемо и из самог искуства да та предметна стварност често и није таква у својој суштини како се иначе спољне појављује нашем чулном сазнању. У питању су односи, везе, или низ других услова који чине да исте ствари нису увек исте, бар се увек не појвљују као исте. Често смо се осврћали на чињеницу, исто тако, колико у општој променљивости, у чијим се токовима развија човеков живот и рад, увек осећамо и потребу за сталношћу, за ослонцем, за јединством које у својој суштини мора садржавати различитости да би било чињеница јединства, и да уколико се више то јединство постиже у слободи утолико је савршеније. Увек смо у потрази за оним облицима кроз које би то „јединство што успелије контролисали и своју енергију рада њему управљали, преображавајући своје неодрећене ситуације ка све одрећенијим. Видели смо такође како је то један само развој у оквиру одговарајућих ступњева на путу ка сазнању о једној „уједињеној Целини” чији смо делови, и у којој би се као Мисли најзадовољније осећали; али Мисли чију рационалност можемо да пратимо кроз развој наше мисли и њених потреба. Примећујемо да је то једна природна упућеност човековог ума, развој ка томе што бисмо могли да назовемо Најсавршенијим.