српски

english


Јереј Лазар

Суд над народима

стране: 100-111

Извод

Морамо и овде поводом ове такође ванредне студије, веома стимулативне, да се подсетимо на мисао Барингтон Мура који се пита” да ли ће стари сан Запада да оствари једно слободно и рационално друштво увек остати химера”, нешто у шта овај социолог сумња, јер вели да „у то нико није сигуран", али оно што са сигурношћу зна, и што је тако очигледно, а толико добро запажено, јесте његово уверење да ако ико икад у будућности успе да раскине садашње ланце који нас везују, мораће прво да разуме снаге које су их сковале”. Овде смо пред једном студијом која нас веома подстиче да свој ток мисли баш упутимо у том правцу — успелијег разумевања свог садашњег положаја кроз осврт на оне историјске токове чије је присуство мећу нама толико јако, који нас толико спутавају, да заиста уколико нешто треба да учинимо морамо да им прво разумемо корене. Јер и поред свих својих недостатака, свега што тако очигледно примећујемо да постоји мећу нама као нека врста сметње у реализовању ових најлепших мисли и идеја које се роје кроз векове, којим уввк придодајемо и нове, са новим надама, ипак позитивност нашег времена и оптимизам наше наде изражава се и у томе што све више повећавамо и своју „опседнутост да судимо, да процењујемо себе и друге... да испитујемо, да критикујемо... и да у то улажемо једну огромну енергију ...”. Када указује на овај дух критичности нашег времена проф. књижевности са Бернард Колеџа из САД, Берај Уланов, ми можемо само да се томе придружимо и констатујемо присуство овог духа суђења или критике широм света, али да се и разликује по свом интензитету, јер је негде више присутан а негде мање. У сваком случају овај став критичности све је универзалнији и то опет потврћује и све више и сву позитивност нашег времена. Потребан нам је суд свуда у свакој врсти посла, а исто тако и у међувероисповедним односима. Запажамо на првом месту то да кроз тај дух критике дозвољавамо брже пробијање у савремене наше мећуодносе оног огромног искуства свих народа и свих вероисповести. Овде је реч и о васпитању, о нашој пробућености за оно што често називамо објективношћу или слободом од предубећења или ограничености свог сопственог друштва или културе, своје вериосповести, или историјских наноса који су често у отећењу од оног што бисмо назвали „универалношћу” или општом истином, општим добром, или истом искреном заинтересованошћу за свако друго друштво као и своје сопствено. Исто тако, да се остврнемо и на проф. Ирвинг Хоу, када нам говори о интелигенцији једне савремене светске метрополе, или једног града, а може бити и било који, каже да то што њу треба да одликује јесте оштрина „критичког мишљења, став активне опозиције, смисао за издвајање”, а што залази у поднебље тога што би се могло назвати „савест нације”. Лако видимо да то може и треба да буде научено у једној локалној средини, баш кроз активност интелигенције, и то научено уздигнуто до универзалности, да се односи на све, на целокупно светско друштво. Несумњиво овим ставом то и жели да се истакне и сагледа сва будућност кроз позитивност нагласка на критичком начину мишљења, или природи става активне опозиције. Ово наравно тражи дубоку анализу и саме природе постанка мотива наше делатности, тог што је најскривеније у нама, што је често толико инстиктивно, али и што има своје рационалне основе опредељења да се достигне одређен циљ и задовољи било једно опредељење, један став, једно наслеђено уверење, облик мишљења, који несумњиво може да буде то што бисмо назвали и „ланцима који нас везују", а што поставља и питање снага које су то сковале. Несумњиво цело ово питање, улази у, коначно, питање тајне слободе, али и задатка да човак рационално што више уреди свој облик живота у сагласности са свим оним што као највише добро ипак постоји и што као такво и одржава овај живот, потврђујући и своју коначну вредност — да је живот вредан прихватања.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф