српски

english


Јереј Јован

Напомене за беседу о питању развоја наших универзитета, као и о потреби обраћања оним дубинама из којих можемо добити трајније визије

стране: 49-55

Извод

Огроман наш успех у материјалном или економском развоју земље, како код нас тако и широм света, несумњиво да је задужен развојем науке, природних наука свих дисциплина. Питање порекла науке већ је доста обрађено у свету, као и код нас. Најистакнутији филозофи и науници указују на то да је наука успела да се развије само са хришћанског тла збаг тога што је природа хришћанске вере таква да она једино носи у себи снагу која је могла да уведе човека у оне дубине природе у којима је он прво вером сазнао да сзе „појединачно" припада „општем систему ствари у једном логичком поретку рационалности и естетске хармоније"; јер универзум лежи, како то подвлачи филозоф Вајтхед, на „хармонији логике као на гвозденој нужности", а док „испред тог универзума стоји естетска хармонија као један живи идеал који даје облик општем стању ствари и води га финијим и бољим резултатима". Ово уверење и ова вера, и по овом филозофу, нашла је своје највише симболе у хришћанству, због чега онда и лако закључујемо како је и наука само ствар дара хришћанског ума. Филозоф Мартин Бубер нам такоће напомиње да је ова вера, која налази изразе у хришћанским симболима, нешто сасвим ново, један скок, који нема у себи ничег што јој предходи; јер се прима као дар, долази „споља", ствар је усвајања објективне истине субјективним њеним признањем да је истина; како то подвлачи и овај филозоф, уз запажање и истицање да би се опет најмање могло рећи да нам ова вера долази са античкот грчког тла. Тако хришћанске цркве и манастири постају и први научни институти, лабораторије, што лагано узраста у универзитете, у велике и огромне комплексе радних установа. Због тога онда када данас дискутујемо о универзитетима, о развоју универзитета, о њиховој улози у развоју светског друштва, свих заједница светског друштва, морамо да имамо ово на уму — ову чињеницу, колико је хришћанско васпитање, хришћанска организација ума, хришћански начин мишљења, и интелектуалне навике стечене кроз развој уз хришћанске симболе, у суштини та стварна основа одакле смо и добили дар науке. Јер смо тек кроз хришћанску веру успели да доведемо до јединства хармонију логике нашег ума са хармонијом логике на којој почива овај универзум као на „гвозденој нужности", као и нашу потребу за лепотом са естетском хармонијом света. Тек када је наш ум кроз хришћанску веру добио те могућности да продре у те дубине одпочиње и рад на науци. Данас толико дискутујемо о проблему рада универзитета, о њиховом организовању, о студентима, њиховом васпитању, али заборављамо да се и за тренутак запитамо о оном облику кроз који је то све потекло. Због тога често одлазимо и у отућења од самог предмета дискусије, и трошимо много времена на спореднијим питањима од оних на којима се стварно и треба да задржимо. Али ово питање није питање само наше школе, само наше заједнице наше потребе за једним новим свежијим приступом реорганизовању наших универзитета. То је питање актуелно широм света, и свака га заједница решава према својим историјским и економским захтевима; али заједничко свим заједницама, свим народима, мора да буде воћења рачуна о овој отворености према оним дубинама одакле смо и добили дар науке, или такве установе које називамо савременим универзитетима, од чијих резултата рада зависе они суштински дарови једном народу када је у питању васпитање и његове техничке интелигенције, као и хуманистичке, а што је и основ, непотребно је то и да се каже, опстанку не само појединих друштава или народа већ светског друштва у целини.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф