Када говоримо о Светосавском храму на Врачару тада мислимо о свим нашим храмовима, које имамо, које одржавамо, али у исто време и о низу других које тек треба да саградимо, широм земље, по новим предграђима наших градова и новим насељима која образујемо према потребама савременог развитка. Када говоримо о томе несумњиво да тада имамо на уму нешто као потребу, једног става пред животом, потребу извесне духовне атмосфере, као и ителектуалне, са тврђењем или образложењем да та потреба оправдава себе и због тога јер смо кроз историју, у поднебљу тих „светосавских храмова", омогућили себи такав поредак у којем је увек било загарантовано да ће у утакмици слободе најбоље идеје, најкорисније, добити своје право опстанка, право развоја, право слободе. У том искуству се и данас залажемо за зидањем храмова у оквиру светосавских на које смо се ослањали, све сигурније и сигурније, пролазећи кроз своје векове борбе и залагања за своје место у свету, у оквиру поретка идеја које сведоче о моралном поретку света: а то значи живота вредног усвајања и живљења. Све промене на које смо наилазили у току векова разумевали смо у поднебљу својих светосавских храмова, као и нове идеје које смо прихватили прихватили смо кроз призму идеја које смо слушали у овим храмовима. Тако смо дошли и у ово ново доба, које као и свако има своје доминирајуће тенденције, принципе, у оквиру постојећих потреба, као и ново насталих могућности да своје потребе брже задовољимо.