српски

english


Јереј Атанасије

Светосавски храм на Врачару и питање односа измећу старе и нове етике

стране: 149-154

Извод

Присуство храмова по нашим насељима несумњиво да опомињу не само на извесна дата нам решења пред последњим питањима живопга, смисла рада, вредности украшавања околине, већ такоће и на моралне проблеме када су у питању однос човека према човеку или према заједници. Уколико се према томе залажемо да по својим насељима имамо што више храмова, цркава, у исто време тим показујемо своју спремност и разумевање за усвајање једног система истине, као што је догматика Цркве, као и њеног етичког система. Уколико, на пример, не осећамо потребу да завршимо храм посвећен Светоме Сави на Врачару, или тврдимо да нам није потребан, тим бисмо само потврђивали један не тако нов став, већ одавно постављен, да нам није потребан догматски систем Цркве, да је Њен етички систем неефикасан, да нема довољну социјалну снагу да буде реализован, и да због тога није ни вредан пажње или залагања. Један став који можда прати развој Цркве од почетка; али посебно је развијен за последњих три стотине година, када се дефинитивно поверовало да „разум" већ довршава разарање „хришћанске митологије", њене недоследности, контрадикције и апсурдности. Код нас овај став има своју све већу и већу популарност, тек од пре неких седам до осам деценија, када смо управо и донели одлуку да на месту где је спаљено тело Св. Саве у борби за одбрану моралног поретка слободе и човековог достојанства, подигне један велики храм.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф