српски

english


Протопрезвитер Илија

Напомене за беседу о условима успеха или неуспеха рада дијалектике

стране: 122-129

Извод

Међу појмовима којима се данас више служимо него раније јесте несумњиво и реч дијалектика. Она је постала нека врста симбола у нашем савременом друштву којим се скоро све тумачи и све прекрива, па и у питањима религије позива се и на дијалектику као на реч, која треба да објасни и њен смисао и евентуално крај. То је заиста један веома широк појам који често и губи свој смисао због широке употребе; шири је можда и од речи идеализам, или материјализам, или реализам, или романтизам, итд. Води, као што знамо, своје порекло, етимолошки, од речи разговор, и прво је означавала појам рашчишћавања смисла употребе речи и појмова, кроз питања и одговоре, док се не би постигла одговарајућа дефиниција; или, у даљем развоју, као што знамо, дијалектика је предмет логике, једна логична законитост, која нам открива пут сазнању суштине реалности, корак по корак кроз законитост развоја — тезе, антитезе и синтезе; или, што значи, развој или крегање од једног полазног става, који се негира његовом супротношћу, што налази, коначно, своје јединство или синтезу, једно измирење; тако да се појам дијалектика дефинише и као законитост мирења супротносги. Али, овде само напомињемо, веома уопштено, шта би се највише могло да разуме под овим појмом; огромна литература или опширне анализе већ постоје о овом прсдмету. Са тим смо већ добро упознати. Дијалектика је била предмет студије прво дохришћанских филозофа Сократа, Платона и Аристотела, а у најновије време, под утицајем хришћанске догме о Св. Тројици, Хегел јој је дао један нов смисао, дубљи, постаје симбол разматрања законигости кретања или развоја животних манифестација, било света као целине, или човекове мисли, начина „како мисли". То је опет предузео Карл Маркс, и на свој начин посебно покушао ту логичку законитост развоја да примени на законитости развоја самог друштва, његовог кретања, на првом мссту, када су у питању економски услови живота, а који онда дају облик и самој човековој мисли; тако је овај појам добио нову варијангу као појам дијалектичког материјализма. После Маркса „појам дијалектичког материјализма" све више постаје и предмет низа филозофских анализа. Иде се у детаље, и верује у стварну могућност примене дијалектичке законитости, као једног универзалног закона, за све, кључ кроз који је и коначно објашњен смисао света, живота, човековог рада, сва прошлосг и сва будућност. При чему, религија, и учење о Богу као бићу који је творачким актом своје мисли и љубави створио свет и човека, према ..дијалектици" материјализма, заводи човека од истине, с обзиром да сада имамо нов откривен закон којим можемо да протумачимо и разумемо појаву света. Нешто што се тако јасно и очигледно, научно, религиозним догмама не може да постигне и пружи довољно рационалне уверљивости за разумевање света. Наравно, иа овај став је одговорио велики број филозофа и богослова и дао свој коментар. Имамо низ веома исцрпних студија о овом проблему.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф