српски

english


Јереј Лука

Светосавски храм на Врачару и обнова наше књижевности, музике и ликовне уметности

стране: 46-48

Извод

Потреба за заједницом кажу нам социолози јесте суштинска човекова унутрашња потреба. Кроз човекове међу односе она добија и свој карактер. Јединство социјалних процеса такве једне заједнице држи и јединство или интегритет човека. Али у свакој заједници, у сваком постављеном, или утврђеном, друштву морају да постоје функционално значајне и психолошки осмишљене групе и савези који уносе у своју заједницу, у своје друштво, циљеве и вредности. Такав један развој несумњиво да не може да буде једнообразан; видимо из историја националних култура како се са развојем у њима развија и плурализам интелектуалног живота. Знамо како је још у 11 веку, на пример, један од првих схоластичара називао Париз „дијалектичким градом”; доцније, стално кроз његову историју, ова његова „дијалектичка” га природа прати. Кроз цео средњи век указивало се и на друге лепоте овог града, нарочито на разлику „заинтересованости филозофских умова” у њему, на „поштовање које овај град гаји према свештеницима”, итд. Познат нам је узвик једног одушевлљеног интелектуалца тога времена „Заиста, Господ живи у овом граду”; сетимо се и оних толико високо интелектуалних дискусија у овом граду између Томе Аквинског и авероиста; све је то заиста давало карактер дијалектичности овом граду. Прилози који су дошли кроз њега светском развоју јесу заиста прилози који се не би могли замислити да он није добио овај свој дијалектички карактер. Вековима је тако био једно поднебље у којем су се окупљали студенти и учитељи из целога света. Патио је овај град само онда када је губио карактер те своје дијалектичности; то су били они кратки периоди застрањености његових револуција које су се у њему развијале; онда је он губио у дубини и ширини својих визија. Навели смо само пример Париза; али то може да се односи на све градове света. Примећујемо то нарочито и данас, када нам најпознатији социолози скрећу пажњу да одсуство ширих циљева у залеђу нашег економског развоја сужава социјалне и личне вредности; економски развој је само средство. Уколико је он јачи утолико наше визије и наши погледи треба да буду још узвишенији; то је један узајаман однос. Уколико неодражавамо његову равнотежу утолико доводимо и у питање економски развој. Поднебље за одржавање и развој ове равнотеже увек су били градови. То су центри кроз које је свет кроз целокупну своју дугу историју каналисао своје циљеве и вредности, стварао их и популарисао. Без обзира ипак где се одлуке доносиле кроз њих се рефлектују тежње и развој једне заједнице. Лепота и виталност градова несумњиво да зависи од интелектуалног живота који се у њима развија. То је поднебље у којем се развија и формира „квалитет живота”, одакле се шири. Тај се квалитег шири; он полако даје сваком насељу, мањем или већем, сваком селу, урбанизован карактер. Будућност света је, кажемо у његовој урбанизацији; јер искуство је свих да је потреба за заједницом суштинска унутарња потреба човека. Кроз ту потребу он ствара низ институција које такође задовољавају његове потребе.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф