српски

english


Јереј Јован

„Зли Дуси” поново на позоришној сцени; питање револта и тражење закона под којим би се живело

стране: 38-45

Извод

Развијали смо се са библијским сликама, сликама нашег детињства, добијали смо их кроз часове катихизиса, уз прве часове нашег описмењавања, или у нашем породичном дому; то је онај хуманизам библијских прича, десет Божјих заповести, хуманизам „Блаженства” или Беседе на Гори; наше поверење у живот развијало се уз прве лекције из Св. Писма; уз прослављање празника Божића, Ускрса, Духова, Св. Саве, крсних слава; на известан сам по себи унутрашњи начин усвајали смо живот са смислом, радовали смо му се; било би чудно ако би нам неко говорио тада да смо роћени ни за шта друго до на крају да будемо разорени старошћу и болешћу, да смо без кључа да разумемо живот у који ступамо, да ништа није рационално и логично, да је све трагично, да само ако мало дубље продремо у подземље своје свести или подсвести, ако ослободимо све оно што смо потисли у доње слојеве свести, да ћемо открити опет ништа друго до само апсурдност и суровост токова живота, течење без смисла из мрака у мрак; али извесним здрављем логике живота овакве мисли су за нас само интелектуално слагање речи чије асоцијације нису стварност и нису брига, мора, или суровост. Ми их само каткад усвајамо као игру, као позориште, као слике неке друге стране живота, живота уметности, литературе; можемо и да се нешто више замислимо над њима, и уколико су нам дубље или снажније престављене, утолико су нам и занимљивије. Ми их каткад и тражимо у делима великих писаца, филозофа, мислилаца, у поезији, често и у великим делима музичког стваралаштва као и сликарства. Али то су само опомене; ми имао у себи нешто одбојно, снажне штитове за одбрану, па и поред све суровости оваквих мисли, или литературе у којима је изражена, ми им с времена на време и поклањамо пажњу, као нечем што је друго, неком другом свету, свету са којим имамо веома мало заједничког. Ми продужавамо са својим дневним радом, не много уверени у ту трагичност и суморност живота како нам се каткад у каквом делу или песми или слици он жели да прикаже; истина свесни смо трагичносги живота, напора које морамо да улажемо да би га и усвојили и освојили, свесни смо бола и смрти кроз коју губимо оне које смо волели, оне које смо ценили; али при свему остајемо са инстиктом да је живот веома логичан, веома осмишљен, да је велики дар и лепота. Све његове супротности, све оно што у њему не можемо да разумемо покривамо извесном детињском логиком и безазленошћу, невиношћу, којој дајемо подршку кроз своју продубљену рационалност и оправданост наше традиционалне вере, искуства детињства, оних првих радости уз радост разумевања живота кроз слике које су нам дате, на часовима катихизиса, о празницима, кроз радости од недеље до недеље. Откривамо кроз студију историје да су ту исту радост гајили и са њом се развијали наши претци; безбројна документа имамо о томе; сведочи нам о томе рад наших предака, све оно што су нам оставили у материјалној изградњи, у делима културе, у песми, у књизи, у сликама. Са љубављу се односимо према тим сведочанствима, помажу нам у нашем раду, у нашем усвајању живота са смислом, да постоји кључ; помажу нам баш кроз ту нашу љубав и симпатију према њиховим напорима у љубави према животу, кроз које су и они савлађивали веома сурове услове живота, да и ми савлаћујемо своје. Осећамо да су живели са једном ОСНОВОМ, на њу се ослањали, ту исту основу, инстиктом и без икаквог експериментисања, осећамо је и ми у токовима своје свести као и подсвести. Та основа је извесна духовна реалност, једна виша реалност, која ипак мора да се гаји, да се негује, да се развија, да се ради над њом, да се залаже за њу, да се рационално правда; заједничка је и због тога тражи и заједнички напор рада око ње, трагично можемо је и изгубити. Слику тог губитка, на пример, можемо да видимо, представљену, приказану. У историји свог културног развоја место где човек пластичније приказује себи тај губитак јесте и позориште; наравно позоришна уметност се храни и одржава кроз рад великих писаца мислиоца, филозофа; израз је и она човекове борбе за изградњу својих виших облика живота; због тога је тесно везана са великим делима литературе и филозофије, поезије као и сликарства, а такође и музике.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф