У много чему наше време, бар када је у питању наш интелектуални живот, подсећа нас на Век просвећености. То је 18. век, а ми у 20. на много начина директно смо везани за њега; много више него што то и мислимо. Али ако се мало боље загледамо у многобројне проблеме нашег данашњег интелеткуалног поднебља, посебно када су у питању религиозни проблеми, однос наше интелектуалне активности према Цркви, неопходно је да се такоће дубље загледамо у овај Век, који временски није много удаљен од нас, као услов да боље разумемо своје модерно доба. Због тога смо и изабрали ову студију, једног млађег историчара и филозофа културе, који нам је заиста веома свеже изнео многобројне дилеме и контрадикције Века просвеећности, са много детаља, са напором, што је често веома тешко, да буде објективан, да што више буде изван тог „светог круга" сукоба око идеја, да направи једностране погледе и прикаже нам овај Век као једно искуство о којем морамо посебно водити рачуна. Међутим, без жеље или намере, богословима је пружио једну добру синтезу или помоћ за, такође, објективније сагледање положаја хришћанства чији су погледи на свет у овом Веку дубоко доведени у питање. Никад до овог Века се и није толико радикално поставило питање права на опстанак хришћанске догме; али из ове студије се сасвим сигурно види једно велико искуство узалудности борбе против хришћанских идеја, хришћанског схватања света; шта више види се, што и аутор ове студије напомиње, и то често и подвлачи, да су начин мишљења, научни дух, жар истраживања, идејни живот, овог Века тесно зависни од самог хришћанства на које се и устаје. Шта више, аутор нам сасвим одређено или јасно каже „људи Века просвећености били су птице кукавице у хришћанском гнезду”.