Више је од једног столећа како испитујемо своје старо сликарство средњовековне Србије. Само, дуго ти почетци у првим деценијама прошло века нису били ни систематски ни нешто нарочито интензивни. Али уз општи развој имамо све више времена и средстава да се посветимо и овом питању. Страни историчари су се за ово сликаротво такоће врло брзо почели да интересују. Наш интерес за њега је био такоће све већи. Разумљиво је да ми нисмо имали одмах стручњаке који би то испитивање предузели са потребном пажњом. У много чему после ослобоћења од Турака била нам је потребна помоћ са стране. Њу смо добијали. Били смо, исто тако, потпомогнути и у стручном систематском предузимању првих корака у испитивању дела наше средњевековне културе, као и сликарства. Када је, на пример, историчар уметности и археолог Артур Евенс објавио допис у „Манчестер Гардијану" о путу по Србији и Македонији, који су пренели 1881. год. код нас листови „Српска независност" и „Србадија”, у којем је толико нагласио „колико су се дивно одомаћили византијски облици уметности на словенском землљишту", као и колико су „достојни сваког упорећења са производима првих италијанских сликара...” сигурно је да смо већ тада, не само у уском кругу интелигенције већ и у ширим масама, пожелели да имамо једну добру студију о нашем сликарству; једну историју сликарства као део наше националне историје. У тим данима првих напора у организовању нове државе несумњиво да нам је то било потребно. Није се ту радило само о једном националном сентименту, већ је било нужно имати што више обавештења о нашем развоју у току средњег века у упоређењу са најразвијенијим друштвима тога времена.