Бах и Мокрањац су два композитора који су временски доста удаљени један од другог, али и у другом погледу, посматрани било са музичке или неке друге стране, на пример вероисповедне, стоје далеко један од другог. Мећутим и поред те велике разлике у времену када су живели и делали, као и разлике, на првом месту, када је у питању њихово културно поднебље, начин живота, и разлике у вероисповести, лако откривамо ипак нечег толико заједничког мећу њима, нечег толико блиског да заиста концерт на којем можемо да чујемо музику Баха и Мокрањца јесте на свој начин јединствено компонован и као целина сасвим изражава нашу савремену тежњу за толико нам потребним миром и јединством, нешто што се може постићи са ослонцем на једну и исту неподељену традицију, једног и истог начина мишљења, или погледа на живот, нешто што нам опет долази и може да дође кроз једну и исту веру, један и исти религиозни систем. Ако је неизбежно да свака уметност или музика одговара свом добу или избија из њега, његовог начина живота са потребним напором да се као облик мишљења одражава у одговарајућој логици и смислу, онда слушање музике Баха и Мокрањца у овом нашем времену у његовом интелектуализму, са тенденцијом да се вратимо у далеке дубине прошлости, на голи звук, који иза себе не би имао никакав систем, јесте једно разматрање које мора да има далеко већи значај него што би изгледало да нас на то може да подстакне један концерг на којем би чули две литургије компоноване у размаку времена скоро од два века.